Novi list

Za slučaj da nije bilo jasno iz prethodne rečenice, u posljednje vrijeme sam razvila pozamašnu netrpeljivost prema društvenim mrežama i načinu na koji nas kontrolišu. Ne znam kako je za druge, ali vidim kako to izgleda u našoj kući, gdje nam koncentracija funkcioniše na rate od po deset sekundi između notifikacija sa Vibera i našeg potezanja za Fejsbukom da nam, ne daj bože, ne promakne nešto. Imam oko 2.000 kontakata na tom Fejsbuku, od čega je sigurno 90% na “unfollow”. Od tih 90%, barem 90% je sakriveno zato što uopšte ne znam o kome se radi, a 10% zbog stvari koje objavljuju. To je nešto što sam sebi poklonila za prošli, četrdeseti rođendan: da makar u toj sferi ne trpim ono što mi ne prija, a nikako mi ne prijaju turbo-fokeri, internet-političari, internet-patriote i internet-filozofi/sveznalice/palamuđači. Opet, žao mi je da obrišem profile, preko njih komuniciram sa ljudima koje sam poznavala u nekim drugim zemljama i nekim drugim životima, sa onima koji su tu, na dohvat ruke, a nikako da se vidimo, i sa onima koji, poput mene, smatraju crtanje i slikanje najkvalitetnijom psihoterapijom.

Jedan od razloga zašto nisam pisala u posljednje dvije godine je i to što su bile prilično mučne. Mnogo se toga preturilo preko leđa. Javna je tajna da se desila neka ružna priča koja je u međuvremenu neutralisana, ali je naravno ostavila svoj trag. Manja je tajna da sam se vratila u Bar, za koji su me vezale neke od najljepših uspomena iz djetinjstva, i tamo doživjela divna poslovna i lična iskustva, ali i niz neprijatnosti koje je lijepo definisala moja draga prijateljica i saradnica kad je rekla da je zapanjena stepenom gluposti i bezobrazluka. Trebalo mi je vremena da se od toga izolujem i da ga istinski ignorišem, jer nervira nemoć da uzvratite istom mjerom, jer vam ne pripada takvo ponašanje. Kad sam to naučila, postala sam neko drugi. Možda bi bilo bolje da sam to davno savladala, jer je važna životna lekcija da nas ne mogu svi voljeti i da su mnogo, neuporedivo važniji oni koji nas vole. Ja imam sreću da je takvih mnogo i da mi to pokazuju na hiljadu načina.

Mislim da je ovo zapravo pravi trenutak za početak novog bloga. Nova radna i školska godina – novi polet. A i preksjutra idem na daleki put, na mjesto koje nisam vidjela čitavih 22 godine, a koje sam obožavala, i jedva čekam da pišem o tome. Idem da provjerim jesam li ga pogrešno zapamtila, ili je zaista tako fenomenalno, pošto već 22 godine zavidim svakome ko je tamo. Idem da prečešljam svaku ulicu omiljenih kvartova koje sam nekad znala napamet, da obilazim radnje, parkove, restorane, Muzej moderne umjetnosti i, naravno, pozorišta, i da uživam u svakom trenutku. Idem da dišem punim plućima!