PRVI ČIN

Scena 1

U toku su završni radovi na rekonstrukciji scene. Farba se pod, kače kulise. Dva mjesta u sredini prvog reda su prazna. Majstori cirkulišu, unose, iznose.

Ulaze ANDRO i SANJA zagrljeni.

SANJA: Dobar dan.

MAJSTORI: Dobar dan.

ANDRO: Kako ti se čini?

SANJA: Prelijepo izgleda.

ANDRO: Kritikovali su me što nisam modernizovao lože, stavio udobnija sjedišta, ali ja sam htio da sve bude autentično. Kao nekad.

SANJA: Stari nostalgičar.

ANDRO: Koji više ne gleda na svijet kroz ružičaste naočare.

SANJA: Dođe to s godinama. Ali, ostao si ti romantik, ništa se tu nije promijenilo.

ANDRO: Razočarani romantik.

SANJA: Romantik – idealista.

ANDRO: Drugim riječima, budala.

SANJA: Moja omiljena budala.

(ljube se)

ANDRO: Jeste li što pričale o tekstu?

SANJA: Držala sam se onoga što smo rekli.

ANDRO: Da pretpostavim da je odbila Čehova?

SANJA: Ništa mi nije pominjala. Ali znaš nju, voli Amerikance.

ANDRO: A Šekspir?

SANJA: Baš ništa mi nije rekla.

ANDRO: Je li to normalno?

SANJA: U posljednje vrijeme jeste.

ANDRO: I kako se to onda završava?

SANJA: Obično tako što ja kažem naslov, a ona kaže okej, ili ona kaže naslov, a ja kažem okej. Uvijek su veliki pisci, pokojni, pa nemamo oko čega da se posvađamo.

ANDRO: Najbolji pisac je pokojni pisac.

SANJA: Baš ti hvala.

ANDRO: Dobro je što je pristala da dođe.

SANJA: Ja nisam oduševljena, sve je to za nju još uvijek svježe.

ANDRO: Možda joj učini dobro.

SANJA: A možda je vrati u onaj krevet iz kojeg se jedva digla. Eno je!

(Ulazi JULIJA)

ANDRO: Kao kad smo mi bili mali, je l' da?

JULIJA: Svaka čast.

SANJA: Nemoj da se rasplačeš, molim te, jer ću onda i ja i nema nam spasa.

JULIJA: Zar ti ja ličim na nekoga ko bi se rasplakao?

ANDRO: Ona to preventivno kaže!

JULIJA: A dobro, lagala bih kad bih rekla da mi je svejedno. Drago mi je što si sačuvao boju stolica.

ANDRO: Kad smo kod toga, pogledaj što piše na one dvije u sredini, u prvom redu.

JULIJA: Rezervisano za Peka Begovića, upravnika. Rezervisano za doktora Boža Ivanovića, Pekovog kuma. (na ivici suza koje vješto krije od Andra i Sanje): Uh. Ajmo o poslu.

ANDRO: Ajmo. Znaš zašto sam te zvao.

JULIJA: Da nastavimo gdje smo stali, ili kako?

ANDRO: Nova stranica, nova predstava.

JULIJA: Koliko glumaca?

ANDRO: Pa sad, imaj u vidu da nemam svoj ansambl i da svakoga plaćam honorarno.

JULIJA: Je li ti mnogo sedam?

ANDRO: Ne.

JULIJA: Neki će da igraju više uloga.

ANDRO: To je uvijek zanimljivo.

JULIJA: Za kad si mislio premijeru?

ANDRO: Šest nedjelja.

(pauza)

Vjeruješ li da me je strah da te pitam?

JULIJA: Nisam valjda toliko strašna!

ANDRO: Znaš da bih ja htio da radiš klasika.

JULIJA: Rekla mi je Sanja.

ANDRO: Ipak je to zicer. A i uželjela se publika. Više se od autorskih projekata ne može živjeti.

JULIJA: Sigurno.

ANDRO: Pa? Što ti se radi?

JULIJA: Autorski projekat.

ANDRO: Kuku meni.

SANJA: O čemu?

JULIJA: O nama.

ANDRO: A ne. To nikako. Bolje da radimo veliko dramsko djelo.

JULIJA: I da ostanemo nedorečeni dovijeka?

ANDRO: Ovo je otvaranje pozorišta, Julija. Nakon deset godina. Moramo da otvorimo nečim što će da bude sigurica. Pa poslije možemo da se igramo.

JULIJA: Zar nije lijepo da ga otvorimo pričom o tome kako je uopšte došlo do toga da ga zatvore?

ANDRO: Ubiću se. (Sanji): I ti misliš da je ovo dobra ideja?

SANJA: Ja mislim da je užasna ideja i da ću ja između vas dvoje da osijedim do kraja procesa, ali će da bude dobra predstava.

ANDRO: A ja brinuo što ćeš da forsiraš Amerikance, jebali te Amerikanci.

JULIJA: Eto, spasio si se.

ANDRO: Cure, ja mislim da ovo treba da odbijem.

JULIJA: Dobro.

ANDRO: Sad ćeš da mi kažeš da ćemo ili po tvome, ili nećeš režirati?

SANJA: Ja sigurno neću pisati.

ANDRO: E pa, na ucjene ne pristajem, posljedice me ne zanimaju!

JULIJA: Svakako ti hvala što si mislio na mene.

SANJA: I na mene. Vidimo se kući. (ljubi ga)

(Julija i Sanja odlaze)

ANDRO: Čekajte! Jebem vam mater žensku manipulativnu.

SANJA: Volimo i mi tebe.

JULIJA: Uvijek si bio dobar momak.

ANDRO: A dobar je i magarac, pa ga jašu.

JULIJA: Nemoj tako, ajde. Nego da pravimo podjelu.

ANDRO: Da čujem.

JULIJA: Pa, da počnemo od tebe.

ANDRO: Prva predstava kao upravnik, i da sam sebi dodijelim ulogu?

JULIJA: Dodijeliću ti je ja.

ANDRO: I što ako mi se ne sviđa kako predstavljaš, recimo, baš mene?

JULIJA: Toga nema. To zaboravi.

SANJA: Moraš da budeš „od krvi i mesa“.

ANDRO: Taman honorar manje.

SANJA: Radimo posljednja dva dana?

JULIJA: Mislim da ćemo da pustimo Aristotela da malo odmori ovoga puta.

SANJA: Od početka procesa onda?

JULIJA: Nisam još načisto.

SANJA: Ko nam sve treba?

ANDRO: Osim mene!

JULIJA: Glavne ćemo na kraju. Ajmo sad sporedne ženske.

SANJA: Majka, Iva, glumice, rediteljke... možda još nešto sitno, recimo neko od tehničke ekipe.

JULIJA: To će sve Emina.

(Ulazi EMINA)

EMINA: Đe ste, ljudi?

ANDRO: Kako je?

SANJA: Što se muških tiče, opet tata, glumci, reditelji, Nikola mali... I definitivno tvoj đed.

JULIJA: Vaso!

(Ulazi VASO)

VASO: Da ja nisam premlad za đeda?

SANJA: Treba li nam uopšte đed?

JULIJA: Naravno da nam treba đed.

SANJA: Možemo da počnemo i od đedove sahrane.

VASO: Idite u pičku materinu.

SANJA: Čekaj, brate. Polako. Brejnstormujemo.

ANDRO: Jebali vas Amerikanci.

SANJA: Ja mislim da nam svakako trebaju oba đeda. I da to ne treba miješati s ostalim ulogama.

(Ulaze PEKO i BOŽO)

PEKO I BOŽO: Dobar dan.

SANJA: Andro. Julija. I naravno Ognjen.

(Ulazi OGNJEN. Nastaje tajac. Prilazi mu Julija.)

JULIJA: Hej.

OGNJEN: Hej.

(Grle se. Odavno se nisu vidjeli.)

SANJA: A pošto je autorski projekat, dalje ćemo vidjeti usput.

ANDRO: Kuku meni.

JULIJA: Krećemo!

Scena 2

90-e godine. Emina i Vaso su vrlo mladi glumci. Probaju Noru i Helmera iz „Lutkine kuće“. Sanja je mladi dramaturg, prati tekst i ispravlja ih. Peko sjedi na svojoj stolici, krišom pije. Julija je pored njega, prati što se dešava na sceni i napamet zna svaku riječ. Ono što glumci izgovaraju pogrešno, Julija izgovara tačno.

VASO: O, ti zaslijepljeno, neiskusno stvorenje!

EMINA: Moram pokušati da steknem iskustvo, Torvalde. 

VASO: Da napustiš svoju kuću, svog muža, svoju djecu! Pa...

SANJA: (suflira): Zamisli...

VASO: ...zamisli šta će svijet reći! 

EMINA: Tu ne mogu imati nikakvih obzira. Znam samo da je ovo meni potrebno. 

VASO: O, to je užasno. Zar tako da napustiš svoje najvažnije...

SANJA: (suflira): Najsvetije...

VASO: Najsvetije dužnosti. (Sanji): Možeš li da nas ne prekidaš, neka ide tekst tako kako ide, pa ćemo se snalaziti?

SANJA: Ne mogu jer ga ne znate, a i nije ti baš Ibzen neki jado tamo, da ga prekrajaš kako ti je volja.

VASO: Zar tako da zapuštaš svoje najsvetije dužnosti?

EMINA: Što ti smatraš mojim najsvetijim dužnostima? 

VASO: Ti si, prije svega...

SANJA: (suflira): U prvom redu ti si...

VASO: Ajde u pičku materinu!

PEKO: Ne fukaraj, Vaso!

VASO: Nije, čiko Peko, nego je normalno da se ovo dešava. Premalo igramo.

PEKO: Što znači da imaš masu vremena da ponoviš tekst prije igranja.

VASO: A jes, čiko Peko, ali kad bismo igrali češće –

PEKO: Igramo koliko igramo. Vidiš li, jadan, kakva je kriza svuđe? Kome god rečem da mi trebaju pare za pozorište, gleda me ka da sam siša s uma.

VASO: Onda je, čiko Peko, poštenije i zatvorit.

PEKO: E za to će, boga mi, morat da popričekaju da odem u penziju. Dok je mene ođe, pozorište ne dam. No ajte vi uzmite jedno uru pauze da ponovite taj tekst, pa ćemo za uru svi bit pametniji.

(Izlaze Vaso, Emina i Sanja.)

JULIJA: Deda.

PEKO: Hm?

JULIJA: Zašto te gledaju kao da si sišao s uma kad tražiš pare za pozorište?

PEKO: Zato, sunce moje, što ovaj naš naopaki narod ne razumije da će ostati bez duše ako im uzmemo pozorište. Posebno u ovakvim vremenima.

JULIJA: Kako se pozorište uzima?

PEKO: Pa, svaki put kad neko preskoči predstavu da bi gledao Kasandru i one druge gluposti koje ti baba gleda, pozorište se pomalo uzme. I tako, malo po malo, ode ono.

JULIJA: U prošlost?

PEKO: U utopiju. Znaš li što je utopija?

JULIJA: Učili smo.

(Ulaze Božo i Ognjen)

PEKO: Kume!

BOŽO: Kako to ide?

PEKO: Vaso ne zna replike, pa mu je pozorište krivo. A đe si ti, Ogi? Jesi dobar?

OGNJEN: Vazda, čiko Peko.

PEKO: Ti ne poznaješ moju unuku, je li?

(Julija je istog trena opčinjena Ognjenom)

BOŽO: Ajte tamo, gledajte probu, puštite mene i Peka da progovorimo.

(Julija i Ognjen se pomjeraju na drugo mjesto. Peko i Božo piju zajedno.)

BOŽO: I? Što veli naš vrli Ministar?

PEKO: Opet mi je skresa budžet. Ne znam, Božo, kako ću ovako. Jedva imam za plate. Da bi moga da pravim predstave, mora bi da otpuštim makar troje. A ako otpuštim to troje, nit imam s kim pravit predstave, niti igrat ove što gostuju.

BOŽO: Ja danas nisam ima konac.

PEKO: Kakav konac?

BOŽO: Da ušijem čoeka, Peko.

PEKO: Kuku. A ja kukam o pozorištu.

BOŽO: Neka, neka. I to je lijek.

PEKO: Ti si, kume, jedini koji me vazda razumije. Aj uzdravlje.

(Julija i Ognjen)

OGNJEN: Kako se zoveš?

JULIJA: Julija.

OGNJEN: Đe živiš?

JULIJA: Ovdje.

OGNJEN: Od kad to?

JULIJA: Od sad. A ti?

OGNJEN: Vazda ođe. Nema ljepšega mjesta. Bez u Ameriku.

JULIJA: Što baš Ameriku?

OGNJEN: Tako što tamo svako može da postane ono što želi. I tamo prave najbolje filmove na svijet.

JULIJA: Reci to Francuzima.

OGNJEN: Ti gledaš francuske filmove?

JULIJA: Pa, ponekad, s tatom. (pauza) U ovo bi se pozorište čovjek lako mogao zaljubiti.

OGNJEN: Ih. Da se ja pitam, ništa drugo u životu ne bih radio.

JULIJA: A ko se pita što ćeš ti da radiš u životu?

OGNJEN: Ma ja to kažem samo onako.

SANJA: Dosta je ovoga.

JULIJA: Misliš?

SANJA: Pa, upoznali ste se, svidio ti se, Peko ima finansijske probleme, Vaso ne zna tekst -

VASO (o.s.): Udri, udri ti po Vasu!

JULIJA: (Sanji): U pravu si. Idemo dalje.

SANJA: Deset godina kasnije.

Scena 3

Deset godina kasnije. Andro stoji sam na sceni. Preko puta njega su Vaso i Emina, koji igraju profesore.

VASO/PROFESOR: O, pa mi se već znamo.

ANDRO: Tako je.

EMINA/PROFESORICA: Andro, je li tako?

ANDRO: Jeste.

VASO/PROFESOR: Koji vam je ovo put da izlazite na prijemni, Andro?

ANDRO: (Juliji i Sanji) Zajebavate li me s ovim?

JULIJA I SANJA: Andro!

ANDRO: Onda mi promijenite ime!

VASO/PROFESOR: Koji vam je ovo put da izlazite na prijemni, Ljubo?

ANDRO: Četvrti.

EMINA/PROFESORICA: A što se promijenilo od trećeg?

ANDRO: Spremao sam se.

EMINA/PROFESORICA: Prošli put niste?

ANDRO: Sad sam još više.

VASO/PROFESOR: Ne jebe lijepi, no uporni.

EMINA/PROFESORICA: Da čujemo monolog.

ANDRO: (vrlo solidno, ali ne i veličanstveno): Mirko iz Maratonaca: Sve razumem kad mi se lepo kaže. Meni je jasno da ti moraš, po nekim statistikama, da se tucaš četri hiljade puta u životu. To mi je jasno, ali si mi to morala reći! Morala si reći: Mirko, tvoj svet je težak. Dosadio si mi. Nosi se sa tim tvojim ludačkim planovima. Oslobodi me jednom. Ti me u ovoj jazbini držiš kao zatvorenika. Plašiš se da me izvedeš iz kuće, u kojoj je samo mrak. I ja bih te pustio na ulicu. Ti bi otrčala kao onaj pas što je otrčao. Ne bi se okrenula. Ne bi, draga Kristina. Ja sam tebe i tebi slične odavno pročitao. Ja vas leđima osećam i vidim.

(Ulazi Ognjen)

VASO/PROFESOR: Ime?

OGNJEN: Ognjen Ivanović.

EMINA/PROFESORICA: Koliko imate godina, Ognjene?

OGNJEN: Dvadeset jednu.

VASO/PROFESOR: Kako to da tek sad izlazite? Već negdje studirate, ili ste pravili pauzu?

OGNJEN: Treća sam godina prava.

VASO/PROFESOR: Pa što bi? Ne ide pravo, a?

OGNJEN: Imam sve desetke.

EMINA/PROFESORICA: Ali?

OGNJEN: Ne mogu ja bez ovoga.

VASO/PROFESOR: Što ste spremili?

OGNJEN: Vilija Lomana.

VASO/PROFESOR: (zadovoljno): Izvolite.

(Dok Ognjen govori, Vaso i Emina prelaze u uloge njegovih roditelja, koji nervozno slušaju njegov monolog.)

OGNJEN: (blistavo, da se osjeti velika razlika u odnosu na Andra): Moj otac je godinu dana živio na Aljasci. On je bio avanturista. Naša porodična crta je samopouzdanje. Mislio sam da odem sa starijim bratom i da pokušam da nađem oca, pa možda i da ostanem s njim na sjeveru. I gotovo bih otišao da nisam sreo jednog trgovačkog putnika. U Parker Hausu. Znao je gdje je Stinglman. Imao je 84 godine i trgovao je sa trideset jednom državom. I deda je odlazio u svoju sobu, oblačio zelene somotske papuče - to neću nikad zaboraviti - dizao slušalicu, zvao kupce i, ne napuštajući svoju sobu, u svojoj 84-toj godini, zarađivao svoj hljeb. I kad sam to video, učinilo mi se da za mene nema ništa bolje od trgovine. Jer, što je ljepše nego kad čovjek u svojoj 84-toj godini može da putuje, i to u trideset raznih mjesta, da diže slušalicu i da ga poziva, voli i pomaže toliko ljudi? Znaš li to? A kad je umro - uzgred budi rečeno umro je kao trgovački putnik - bio je u zelenim somotskim papučama u vagonu za pušenje, idući za Boston. Kad je umro, stotine trgovačkih putnika i kupaca bilo je na njegovoj sahrani. Mjesecima posle toga bilo je tužno u mnogim vozovima... (primjećuje oca i majku, staje)

VASO/OTAC: (ljut, strog): Što ovo treba da znači?!

OGNJEN: Tata...

EMINA/MAJKA: Što je ovo?

VASO/OTAC: Kakve su ovo bolesti? Što?

OGNJEN: Nisu to bolesti!

EMINA/MAJKA: Ne podiži ton na oca! Da si se smjesta izvinio!

OGNJEN: Izvini. (za sebe): Nisu bolesti...

VASO/OTAC: Dvije i po godine studija da baciš kroz prozor, je li? Za što? Da budeš glumac?

EMINA/MAJKA: Krpa svakom reditelju koji prošeta ovuda?

VASO/OTAC: Da može svaka budala i narkoman da liječi frustracije nad tobom?

EMINA/MAJKA: I da živiš i radiš sa budalama i narkomanima? Da postaneš jedan od njih?

OGNJEN: Ja se na pravo ne vraćam.

VASO/OTAC: Vraćaš boga mi. Ako misliš da studiraš o našem trošku.

EMINA/MAJKA: I da živiš pod našim krovom.

OGNJEN: Snaći ću se ja i bez vas. Ponudili su mi stipendiju. Živjeću u domu.

EMINA/MAJKA: Pored svoje kuće da živiš u domu?

(Ulazi Božo.)

BOŽO: Nećeš, boga mi, dok sam ja živ.

VASO/OTAC: Tata, objasni mu ti da je ovo ludost.

BOŽO: Ti muči tu.

EMINA/MAJKA: Čika Božo -

BOŽO: Nemoj ti meni čika Božo. Gora si od muža. Što ste pojahali toga momka?

EMINA/MAJKA: Nemojte da mi kažete da ga podržavate u ovoj gluposti!

BOŽO (Ognjenu): Oćeš da budeš glumac?

OGNJEN: Hoću.

BOŽO: Zašto?

OGNJEN: Jer ovamo osjećam da ne mogu da dišem.

BOŽO: Idi, spakuj se. Čekam te doma.

(Ognjen zahvalno grli dedu i ljubi ga, pa istrčava sa scene.)

VASO/OTAC: Nije bila poenta u tome, tata.

JULIJA: Vaso, kad igraš Ogijevog tatu, zatvori se malo u odnosu na Boža. Tako. Da se vidi nelagoda i zategnutost. Emina, ti prekrsti ruke i nervozno cupkaj nogom. Ne smiješ da mu odgovoriš bezobrazno, svekar ti je, a trenutno ga mrziš. Božo, daj sad onu repliku.

BOŽO: (Vasu): Vidiš li, Gorane, jadan, da ti je sin nesrećan? Da se više uopšte ne smije?

JULIJA: Stanite sad tako na tren, u tišini, ova replika mora da vas zamisli: “vidiš li, Gorane, jadan - (Sanji): mogli bismo bez ovoga jadan -

SANJA: Autentično je.

JULIJA: Neka je, valjda se može uraditi jedan komad gdje govore stariji Crnogorci, a da nema “čoče”, “jadan” i “kukala mi majka”.

SANJA: Zaboravila si „mrčio se“.

JULIJA: (Božu): Ajde još jednom, molim te.

BOŽO: Vidiš li, Gorane, da ti je sin nesrećan? Da se uopšte više ne smije?

SANJA: Ja bih sad ovdje stala.

JULIJA: Stop! Hvala svima. (Sanji): Ajmo sad etidu.

Scena 4

Etida. Peko i Božo su na svojim mjestima u publici. Andro, Ognjen, Emina i Vaso su na sceni, igraju niz situacija iz različitih predstava, koje se odvijaju brzo i smjenjuju filmski, pa su samim tim vrlo komične. Kako odmiču, tako predstave opadaju kvalitetom i postaju sve komercijalnije, da bi na kraju prešle u potpuni treš.

Na kraju etide su svi mrtvi umorni i demotivisani. Vaso i Emina su u ovoj sceni Ognjenovi i Androvi klasići Nikola i Iva.

Ulazi Julija. Ognjen je presrećan što je vidi. Julija treperi u Ognjenovom prisustvu. Grle se dugo.

OGNJEN: O, ko nam je to došao?

JULIJA: S aerodroma pravo ovdje.

ANDRO: Da dobro osjetiš razliku između onoga gore i ovoga ovdje.

JULIJA: Ne zavaravaj se.

(Dok govore, Julija se grli sa svima, najtoplije sa đedom.)

PEKO: Vazda ja to govorim, no me niko ne sluša: ništa mi gori nismo od bilo koga. Samo smo malo manji.

BOŽO: I dobri smo ljudi, brate mili. Zar ne?

VASO/NIKOLA: Da nazdravimo?

PEKO: Nego što!

ANDRO: Nikola, brate, moraš da prestaneš da nas nalivaš.

VASO/NIKOLA: A ti, brate, prestani da nam izigravaš tatu.

ANDRO: Pet dana pred premijeru, niko nije u pamet već od deset ujutro.

OGNJEN: Je li nam čudo?

EMINA/IVA: Ovo više nema smisla, čika Peko.

ANDRO: Ovo je pozorište u kojem se nekad igrao Hamlet. Što je ovo što 

sad radimo?

JULIJA: Stvarno deda, što ti je ovo?

PEKO: Savremeni domaći tekst!

VASO/NIKOLA: Ne sprdajte se, imamo mi dobrih pisaca. Ko je ova budala?

PEKO: Budalu smo dobili za džabe.

BOŽO: A jes ti ovo grozno, moj Peko.

PEKO: Nemoj i ti počinjat, kumim te kapicom.

(Peko, Božo, Andro, Vaso i Emina se udaljavaju i nastavljaju da raspravljaju o predstavi. Julija i Ognjen ostaju sami.)

JULIJA: Što ima novo kod tebe?

OGNJEN: Po čitav dan ovđe.

JULIJA: A tvoji?

OGNJEN: Sve isto.

JULIJA: E jesu tvrdoglavi.

OGNJEN: (laže sebe): Radi mene kako oće, no mi je đeda žao. Teško mu pada to. (pauza) A ti? Završila?

JULIJA: Još diplomski.

OGNJEN: Ih. Što bih dao da igram u tvojoj diplomskoj predstavi.

JULIJA: I ja bih voljela da igraš u mojoj diplomskoj predstavi. Igraćeš u ovima poslije.

OGNJEN: Nedostajala si mi, da znaš. (grli je)

JULIJA: I ti meni. I koliko god da je imbecilno ovo što sad radite, odličan si.

OGNJEN: Znaš, ponudili su mi seriju.

JULIJA: Opa!

OGNJEN: Rado bih se preusmjerio na to, da ti pravo kažem. Ne mogu dovijeka da zavisim od đeda.

JULIJA: Ali ti se ne ide iz pozorišta.

OGNJEN: Kako me ti uvijek razumiješ. Ti i đed. Vi ste moji ljudi. Bez vas mogu i da umrem.

(Pauza. Julijina osjećanja su očigledna. Ognjenova su konfuzna.)

Scena 5

Glasna muzika, žurka. Ulazi Vaso u ulozi Nikole, Emina u ulozi Ive, Andro. Svi su pripiti i veseli, ali je Ognjen u vidno gorem stanju od ostalih, tetura.

VASO: Motamo li?

OGNJEN: (galami): No što ćemo! (pokazuje na Juliju): Iva, je l’ vidiš ovu đevojku?

EMINA: Kuku, ja vidim dvije!

(Smijeh)

OGNJEN: E pa te dvije đevojke su ti najbolji čoek na svijet. Kapiraš? To mi je najbolja drugarica u životu. Najbolja. Drugarčina!

(Duvaju. Julija uzima najmanje, Ognjen najviše.)

JULIJA: (Andru): Je li često ovakav?

ANDRO: Svaki dan.

(Pijani pir. Skače se po muzici. Ognjen čas kod Julije, čas kod Emine/Ive. Julija je ljubomorna.

Andro se mota oko Julije, ali mu je jasno da ona stalno gleda u Ognjena, pa se stidi da joj priđe.

Andro se okreće prema Sanji, koja mu klima glavom, stavlja mu do znanja da je sve u redu. Andro se ponovo okreće Juliji.)

JULIJA: Koma sam.

ANDRO: Što ima veze?

(Andro se naginje da poljubi Juliju, ali uskače Ognjen i grli je, odvlači je.)

OGNJEN: Ajmo odavde!

JULIJA: Gdje?

OGNJEN: Nemam pojma! Ajmo odavde!

JULIJA: Čeka te Iva, Ogi.

OGNJEN: Ona je tu svaki dan, ti nisi.

JULIJA: Ja sam uvijek tu. Na ovaj ili onaj način.

OGNJEN: Obožavam te, znaš li to?

JULIJA: Znam.

OGNJEN (urla): Obožavam!

(Grli je, igraju. Emina/Iva ih posmatra.)

Scena 6

Ulaze Peko i Božo, gledaju ostale kako pijano i naduvano igraju. Nadvikuju se s muzikom.

PEKO: Kume, jesam li ja išćućao, ili mi ovo nismo baš ovako?

BOŽO: Ne kume. Ovo je mlado sve poluđelo. (viče na ostale): Tišina tu! Dosta je bilo!

(Muzika prestaje, oni staju.)

Kakvo je to ponašanje?

VASO/NIKOLA: A malo se popilo, čiko Božo.

PEKO: Ajte svi na spavanje. Ajde!

BOŽO: (Ognjenu): A ti bi mogao malo da skalaš, znaš.

OGNJEN: Oću, deda. I tebe obožavam, da znaš!

(Mladi izlaze.)

BOŽO: Nema ođe leba, kume.

PEKO: Ne prećeruj. Provode se. No znaš što je novo? Najavio mi se Ministar danas. Lijepo znam što će da mi kaže.

(Ulazi Vaso u ulozi Ministra kulture, Emina u ulozi šefice kabineta.)

VASO/MINISTAR: Dobar dan, Peko. Dobar dan.

EMINA, PEKO i BOŽO: Dobar dan.

VASO/MINISTAR: Čestitam premijeru.

PEKO: Hvala, Ministre.

VASO/MINISTAR: (Božu): A vi ste?

PEKO: Doktor Božo Ivanović, specijalista opšte hirurgije.

VASO/MINISTAR: Moje poštovanje. Peko, mislim da je red da popričamo otvoreno.

PEKO: Aj vala, otvoreno.

VASO/MINISTAR: Ovo više ne ide.

PEKO: Kako će ić, Ministre, kad smo dužni i bogu i narodu? Niko neće da nam gostuje jer nismo platili gostovanja, niko neće da nam igra jer smo dužni honorare, a tehnika mi prijeti štrajkom jer smo i plate dužni.

VASO/MINISTAR: Teška su vremena, Peko. A ovdje, koliko vidim, problemi prevazilaze plate i dugovanja. Zgrada se raspada. Pogledajte na što vam liči gledalište. Stigle su pritužbe glumaca – (okreće se Emini)

EMINA/ŠEFICA KABINETA: Tuševi ne rade, nakon predstave se peru hladnom vodom iznad lavaboa, grijanje je pokvareno, klime nema.

VASO/MINISTAR: Mislim da je vrijeme da tražimo sredstva da se zgrada renovira. Ili od kapitalnog budžeta, ili od evropskih fondova.

PEKO: To bi bilo fenomenalno. 

VASO/MINISTAR: A do tad da zatvorimo.

PEKO: Potpuno?

VASO/MINISTAR: Potpuno.

PEKO: I prije nego što nađete pare?

VASO/MINISTAR: Ja drugo rješenje ne vidim. 

PEKO: Znači, ja do penzije neću dočekat da ga otvorim.

VASO/MINISTAR: Uvijek će vas čekati mjesto u prvom redu.

BOŽO: Taman fino, Peko. Da se neko drugi śekira, a ti samo da lijepo dođeš na gotovo i uživaš.

VASO/MINISTAR: Još ovu premijeru i da zatvaramo. 

PEKO: A to ne nikako. Molim vas. Nemojte da nam ovo bude posljednja premijera, da ostajemo za bruku. Nemojte da meni ovo bude posljednja premijera!

BOŽO: Red je, vala, nakon tries godina, da se čovjek oprosti dobrom predstavom.

VASO/MINISTAR: Što predlažete?

PEKO: Da nam Ministarstvo finansira još jednu predstavu. Dobar naslov. Kvalitetan.

VASO/MINISTAR: Kraj je godine. Nema Ministarstvo sredstava za bilo što skupo. Niti smo planirali u budžetu za iduću godinu.

PEKO: Recite koliko imate, ja ću sve organizovat.

VASO/MINISTAR: Spakujte se u pet hiljada.

PEKO: Kako, Ministre?

VASO/MINISTAR: Toliko imam. Ako vam ne valja, vi ne morate.

PEKO: Valjaće mi.

(Vaso i Emina idu ka izlazu. Vaso zastaje.)

VASO/MINISTAR: A koji ćete naslov da radite?

PEKO: Pa, imam jednu ideju, s obzirom na situaciju.

Scena 7

Ulazi Julija.

JULIJA: „Dugo putovanje u noć?“ Ti nisi normalan.

PEKO: Zar nije prikladno?

JULIJA: Tematski nigdje veze.

PEKO: Ali naslov...

JULIJA: Zovi nekoga drugoga.

PEKO: Zar ti ne voliš Amerikance?

JULIJA: Volim Amerikance i to je prelijep komad.

PEKO: Ali?

JULIJA: Unuka sam ti. Nije red da meni daješ režiju. Uostalom, treba da pravimo predstavu koja će da bude mrtvo slovo na papiru. Pozorište zatvora nakon premijere, ide na - dugo putovanje u noć.

PEKO: Vidiš da je idealan naslov.

JULIJA: Deda, kako da spremamo predstavu koja se nigdje neće igrati?

PEKO: Ugovorio sam koprodukciju. Igraće se kod koproducenta. Stalni repertoar, minimum jednom mjesečno.

JULIJA: Strava. Ali to ne mijenja činjenicu da je nepotizam.

PEKO: Pa neka me smijene!

JULIJA: Majko mila. Prva profesionalna režija, i ja odmah Judžina Onila.

PEKO: Profesionalna, ali volonterska. Imam ukupno pet hiljada budžeta.

JULIJA: Nisi me valjda zvao samo zbog toga?

SANJA: (upada): Što je to sad bitno?

JULIJA: Što ti sad smeta?

SANJA: Meni je ovo sad bespotrebno raspričavanje. Poenta je da si pristala da režiraš. 

PEKO: I da bi bolje bilo da nije.

(Peko izlazi.)

JULIJA: Mučno je gledati ovoliko duhova.

SANJA: Meni je muž ljut. Kaže da ga prikazujemo kao luzera.

JULIJA: Što misliš ti da mi završavamo ovaj prvi čin?

SANJA: Da završavamo.

JULIJA: I što sad?

SANJA: Ogi i Dugo putovanje u noć.

DRUGI ČIN

Scena 8

Utrčava Ognjen, euforičan.

JULIJA: Evo ga! Naša nova TV zvijezda!

OGNJEN: Što ja to čujem? Je li istina?

JULIJA: Ne znam, što si čuo?

OGNJEN: Judžin Onil? Je li stvarno? I to tvoja režija?

JULIJA: Svi su izgledi.

(Ognjen skače od sreće, pa trči pobjednički krug po sceni.)

Što se ti toliko raduješ?

OGNJEN: Ne razumijem pitanje.

JULIJA: To ti podrazumijevaš da ćeš da budeš u podjeli, je li?

OGNJEN: Oprosti, na tu temu odbijam da se zajebavam.

JULIJA: A serija?

OGNJEN: Imam još deset snimajućih dana i taman pauza do septembra.

JULIJA: Deset dana? Ja počinjem proces sjutra!

OGNJEN: Pa dobro, malo ćeš bit fleksibilna prema meni dok ovo ne prođe i onda sam sav tvoj.

JULIJA: Možeš li da prestaneš da trčiš gore-dolje, smučiće mi se?

OGNJEN: Što ću kad imam višak energije.

JULIJA: Dođi ovamo. Sjedi pored mene.

OGNJEN: Evo je, već režira. (posluša je)

JULIJA: Što se dešava s tobom?

OGNJEN: Snimanja od jutra do mraka. I gomila nekakvih glupih intervjua. Sad sam odjednom, možeš mislit, strašno interesantan. Znaš što mi je najjače? Odjednom sam i seksi. Do juče nisam bio, sad jesam. Muževan samo tako. Jesam li ja tebi muževan?

JULIJA: Ne baš kao što ti je baba bila, ali nisi loš.

OGNJEN: Mislim, nije da mi smeta. Super ako jesam muževan. Samo što mi nije jasno đe sam bio do sad.

JULIJA: A inače si okej, je li?

OGNJEN: (odjednom ozbiljan): Jesi li se to naoštrila da mi popuješ kao Andro? Kako mnogo brzo živim, kako su Džoni i Iva loše društvo, ili što već...

JULIJA: Neću da ti popujem kao Andro.

OGNJEN: E dobro je. Jer to onda ne bismo bili mi.

JULIJA: Mi?

OGNJEN: Tako je. Mi. Mi smo ono dvoje koji jedno drugo prihvataju takve kakvi smo. Ono dvoje što sve razumiju, a i onda kad ne razumiju, tu su. To smo mi.

JULIJA: Zato te i pitam, Ogi. Htjela bih da razumijem. Ne ovu buku spolja. Budi bučan. Ne smeta mi. Pij sa Nikolom, kreši se s Ivom, kako god. Samo bih da znam odakle to stiže.

OGNJEN: I ja isto.

JULIJA: Jesi li ti uopšte srećan?

OGNJEN: (zavodljivo): Biću ako mi daš ulogu.

JULIJA: Manipulatoru. Odgovori mi na pitanje.

OGNJEN: Koga ćeš da mi daš?

JULIJA: Čuješ li ti što te pitam?

OGNJEN: (euforija iščezava): Ja ne znam ni što to znači.

JULIJA: Pa kako si?

OGNJEN: Super. Letim.

JULIJA: Što će ti onda uloga u mojoj maloj predstavi?

OGNJEN: Zato što je tvoja.

JULIJA: Kaješ li se zbog onoga što se desilo s tvojima?

OGNJEN: Ponekad. (pauza, pa ponovo neprirodno veseo): I? Koga ćeš da mi daš?

JULIJA: Nikoga, bitango.

OGNJEN: Džejmija ili Edmunda? Alkoholičara ili bolešljivca? Ajde, reci mi!

JULIJA: Samo deset snimajućih?

OGNJEN: I to ne po cijele dane.

JULIJA: Nema alkohola ni prije proba, ni tokom?

OGNJEN: Obećavam.

JULIJA: Ni duvanja?

OGNJEN: Jeba mi majku, ajde, nema. Časna riječ.

JULIJA: Ja mislim da ti treba da igraš Džejmija.

(Ognjen je vidno oduševljen. Grle se.)

Scena 9

Svi su na sceni, đedovi na svojim stolicama.

ANDRO: Nemoj da se ljutiš, Julija, ali ovo je pogrešna podjela. Potpuno je neprirodno da ja igram Edmunda, a Ognjen Džejmija.

JULIJA: Andro, podjednako su važne uloge.

ANDRO: Ne pričam iz tog ugla.

JULIJA: Ja mislim da je podjela tačna.

ANDRO: A ja mislim da je ovo prekrupan zalogaj za početnicu.

JULIJA: Pa ti, Andro, izađi iz predstave dok si na vrijeme. (pauza) Ništa? Onda da počnemo. Radnja komada se odvija 1912. godine. Mi nećemo forsirati epohu kostimima, ali nećemo ni osavremenjavati i davati im mobilne telefone, laptopove i slično. Komad prikazuje istinite okolnosti i odnose u stvarnoj porodici Judžina O'Nila. To je bila godina kad je on obolio od tuberkuloze i otišao u sanatorijum. Likovi su njegov otac, majka, stariji brat i on. Vaso, ti igraš oca, Emina igra majku, Ognjen je Džejmi, Andro je Edmund. Kratko se pojavljuje i služavka, a pošto nemamo para za služavku, igraću je ja. Jeste li svi pročitali tekst?

SVI OSIM VASA: Da.

VASO: Na fakultetu.

EMINA: Što čini Vaso s tekstovima...

VASO: Vaso se ovđe opuči, prema tome...

JULIJA: Koja je tema komada?

OGNJEN: Krivica. Svi joj robuju. Ne mogu jedni drugima da oproste greške iz prošlosti. A ni sebi.

ANDRO: I onda su svi muškarci stalno pijani, a majka je nadrogirana.

EMINA: Majka je morfinistkinja. Kakav izraz, a?

JULIJA: I svi su zaglavljeni. Dijelom zato što finansijski zavise jedni od drugih, ali najviše zato što se, uprkos svemu, vole. Nije li to usud većine naših porodica? Da satiru jedni druge, a ne mogu jedni bez drugih?

(Scenski radnici pretvaraju scenu u krug.)

JULIJA: Glavna tema nam je taj njihov začarani krug, sa jasno definisanim dramaturškim vektorima koji idu u smjeru ovog ili onog lica. Ta vektorizacija postaje mreža koja je i dalje vrlo očigledna, pravilna, zagrijava se kada porodica otkrije da je Meri ponovo na morfijumu, i dostiže očiglednu tačku usijanja u četvrtom činu, kada se svi predaju i kada začarani krug pobjeđuje. Je li svima to jasno?

(Svi potvrdno ćute i počinju da prate uputstva.)

JULIJA: Na početku je svjetlost. Dan je sunčan, Meri je zadovoljna. Meri živi u laži. Ulaze Meri i Tajron!

(Ulaze Vaso i Emina)

VASO/TAJRON: Boga mi, Meri, sad čovjek ima što i da uhvati. Otkako si dobila tih desetak kila...

EMINA/MERI: Hoćeš, dragi, da kažeš da sam se pregojila? Trebalo bi doista da smršam.

JULIJA: Miči „dragi“ i „doista“.

EMINA/MERI: Hoćeš da kažeš da sam se pregojila? Trebalo bi da smršam.

OGNJEN: (šapuće Juliji): Odoh na snimanje. Fenomenalna si.

(Ljubi je u obraz. Julija je zadovoljna. Andro je ljubomoran.)

Scena 10

Smjenjuju se scene iz „Dugo putovanje u noć“ koje zapravo prepričavaju dobar dio komada.

EMINA/MERI: Nisam nespokojna. Nemam razloga. Zbog čega misliš da sam nespokojna? 

VASO/TAJRON: Pa... ni zbog čega. Sem što si poslednjih nekoliko dana izgledala pomalo razdražljiva.

(Ognjen i Vaso)

VASO/TAJRON: (bijesan): Odavno sam prestao da se nadam da ćeš da promijeniš narav. I ti se usuđuješ da govoriš o tome što sam u stanju da platim?

(zvoni nečiji telefon)

Kao da si ti ikad znao što znači dolar, i da ćeš ikad znati?! Svake subote daješ čitavu platu na kurve i na viski! (iskače iz lika, viče): Hoće li neko ugasiti taj jebeni telefon?!

ANDRO: Izvinjavam se. (traga za telefonom, gasi ga)

(Emina i Andro)

EMINA/MERI: (razdražljivo): Reci istinu. Otkud sad odjednom sumnjaš? 

ANDRO/EDMUND: To nije tačno! 

EMINA/MERI: Sumnjaš! Tvoj otac i Džejmi takođe. Naročito Džejmi! (ruke joj drhte): Misliš li da je prijatno živjeti ovako, okružena stalnim sumnjičanjem, i znati da te svi uhode, i da ti niko ne vjeruje?

(Ognjen i Andro. Ognjen briljira.)

OGNJEN/DŽEJMI: Idiote! Što si je ostavio tako dugo samu? Mogao si tuda da se muvaš. 

ANDRO/EDMUND: Nisam mogao. Optužila me je, i ne samo mene, već i tebe i tatu, da je stalno uhodimo i da u nju sumnjamo. Postidjela me je. Jer mora da se grozno osjeća. A dala mi je svoju najčasniju riječ... 

OGNJEN/DŽEJMI: Slušaj, mali. Znam da me smatraš za teškog cinika, ali zapamti da sam u čitavu tu igru malo upućeniji nego ti. Tata i ja smo krili od tebe, Ali meni je bilo sve savršeno jasno čitavih deset ili i više godina prije nego što smo morali tebi da kažemo!

(Emina i Vaso, Ognjen ide do Julije.)

EMINA/MERI: Molim te, prestani da zuriš! Čovjek bi pomislio da me optužuješ... (Onda, preklinjući): Džejmse! Ti ne shvataš! 

VASO/TAJRON: (s tupom srdžbom): Shvatam da sam bio najveći idiot što sam ti vjerovao!

JULIJA: Ajmo pauzu! Ne mogu više.

VASO: Aj fala bogu. Mislio sam da nemaš „off“ dugme.

OGNJEN: A jesi malo fanatik.

JULIJA: Malo.

OGNJEN: Ali smo dobri.

JULIJA: Nismo loši.

OGNJEN: I ja sam dobar. Držim datu riječ.

JULIJA: Cvećkica moja.

VASO: Božo je opet prikunjao, a?

(Božu je klonula glava.)

PEKO: Viđite što penzija učini od čoeka. Pa se čudite što ja neću.

JULIJA: Oćeš, oćeš, kako ti se neće.

OGNJEN: Mogli bismo, vala, na jedan zajednički ručak. Sa sve đedovima.

ANDRO: Kod Miška na ćevape.

OGNJEN: Budi ga, čiko Pero.

PEKO: Božo, budi se. Tvoj unuk, te-ve zvijezda, nas vodi na ćevape.

(Božo se ne budi.)

Božo? Alo?

(Nastaje panika. Ognjen se sruči prema Božu, svi za njim.)

OGNJEN: Đede? Đede?

JULIJA: Diše li?

OGNJEN: Ne znam! Zovite nekoga!

VASO: Vodimo ga u hitnu.

(Iznose Boža)

Scena 11

Ognjen i Vaso rade scenu u kojoj se svađaju Džejmi i Tajron. Scena je mučna, Ognjen je dekoncentrisan, stalno gleda ka Božovoj praznoj stolici. Svi ostali su jako tihi, iz poštovanja prema Ognjenu.

JULIJA: Ogi, otvori se malo ovamo.

(Ognjen je posluša)

Ajmo od onoga „Svake subote daješ čitavu platu na kurve i viski!“

OGNJEN/DŽEJMI (prenaglašen): Ti to nazivaš platom? Isuse! 

VASO/TAJRON: Kolika je — da je, veću ne zaslužuješ, a ni nju ne bi imao da nije bilo mene. Da nisi moj sin, nijedan pozorišni menadžer ti ne bi dao ulogu, takav te glas bije. Moram da se ponižavam i da moljakam za tebe, da tvrdim kako si jednom zauvijek prevrnuo list, mada znam da su sve to samo prazne riječi! 

OGNJEN/DŽEJMI: Ja nisam ni želio da budem glumac. Ti si me natjerao na pozornicu.

(Vaso se pretvara u Ognjenovog oca)

VASO/OTAC: Što si rekao?

OGNJEN: Tata...

VASO/OTAC: Zar ne znaš da ti je đed jedva pretekao?!

OGNJEN: Znam.

VASO/OTAC: To je sve što imaš da kažeš? Da znaš?

OGNJEN: Što sam ja tu kriv?

VASO/OTAC: Vodiš li računa o njemu, ili samo parazitiraš kod njega kući? A, zvijezdo s televizije?

OGNJEN: Ne parazitiram. Plaćam račune. I to trčim da ih platim prije nego što ih on vidi, inače me ne bi pustio.

VASO/OTAC: I misliš da je to dovoljno?

OGNJEN: Evo, ti reci što treba da radim!

VASO/OTAC: A to što se zbog tebe potpuno preselio u ovo pozorište i ne odvaja se od Peka, nego pije od jutra do mraka? Što s tim? (pauza) Ćutiš, a?

OGNJEN: Ja ne znam što ti mene ovoliko mrziš.

EMINA/MAJKA: Pustite tu priču sad. Važno je da je Božo pretekao.

VASO/OTAC: Ovoga puta. Doveo si me u situaciju da se svađam sa starim ocem.

OGNJEN: Žao mi je.

EMINA/MAJKA: Ajmo, Gorane. Drugog dana ćete se svađati.

(Kreću ka izlazu.)

OGNJEN: Ja bih volio da mogu doć kući ponekad. Da vas vidim. Ponašate se prema meni kao da sam ubio čovjeka.

VASO/OTAC: I mi bismo voljeli.

OGNJEN: Pa eto. Super. Mogu ja i sad.

VASO/OTAC: A što si voljan da uložiš da bi se to desilo?

OGNJEN: Kako to misliš?

VASO/OTAC: Znaš li kakve priče dolaze do nas? Da nam je sin pijanica. Da uzima drogu. Da se vuče po cijelu noć sa svakakvima.

EMINA/MAJKA: Što je, Ognjene? Svi lažu, je li?

(Ognjen ćuti) 

EMINA/MAJKA: Ali ako hoćeš sad da dođeš kući sa nama, da ti pomognemo, dobrodošao si.

VASO/OTAC: Ali ne da ti mi budemo komotna baza, pa da od nas nastaviš ovako. Novi list, novi život. Neka ti ovo sa đedom bude pouka.

EMINA/MAJKA: Ostavi se ovoga nenormalnog svijeta i dođi kući.

OGNJEN: Volim vas.

(Ognjen okreće leđa ocu i majci. Vaso i Emina izlaze.)

Scena 12

Ognjen sjedi sam na podu, skrštenih nogu. U ruci mu je skoro prazna flaša votke. Ulazi Andro.

ANDRO: Hej.

OGNJEN: Znam. Sve znam.

ANDRO: Što znaš?

OGNJEN: Da ti ide na kurac što se ovako ponašam.

ANDRO: Nisam to htio da kažem.

OGNJEN: Da bi ti to sve zdravije, bolje.

ANDRO: Ja tebe ne razumijem.

OGNJEN: E, to znam.

ANDRO: Ne, ozbiljno. Imaš neki mrak u sebi, kakav nikad prije nisam vidio. A pozorišni sam čovjek. Božo je imao infarkt, i shvatam da si se prepao, ali ti se ponašaš kao da je umro. Kao da je sve potonulo. Zašto?

OGNJEN: Ne znam.

ANDRO: Svako od nas bi dao guzicu za tvoj prirodni talenat. I izgled. Sad zvučim kao neka žena, ali je tako.

OGNJEN: Ali ćeš na kraju ti da budeš uspješniji od mene.

ANDRO: Po principu da ne jebe lijep, no uporan?

(Ognjen se pijano smije)

ANDRO: Ne sprdaj se, Ogi.

JULIJA: Ajmo, momci! Uđite u scenu.

(njihov razgovor prerasta u razgovor Edmunda i Džejmija iz četvrtog čina, u kojem je Džejmi pijan)

OGNJEN/DŽEJMI: (žmirkajući prema bratu): O, zdravo, Mali. (Savršeno ozbiljno.) Pijan sam kao zemlja.

ANDRO/EDMUND: (suvo): — Baš ti hvala što si mi otkrio tu veliku tajnu. 

OGNJEN/DŽEJMI: Nepotrebno Obavještenje Broj Jedan, a? (Saginje se i dlanom čisti koljena na pantalonama): Imao sam krupnu saobraćajnu nesreću. One stepenice ispred kuće naletjele na mene. Onako mučki, iz magle. A i ovdje je pomrčina. (Mršteći se): Što je ovo, mrtvačnica? Daj malo svjetlosti, da vidimo s kim imamo posla. (Povodeći se, ide ka stolu, i usput recituje Kiplinga): 

(Ognjen odjednom staje, ne ide dalje)

SANJA: (suflira): Ovo već... Ovo već na nešto liči.

OGNJEN/DŽEJMI: A?

SANJA: Ovo već na nešto liči. Dođavola sa starim Gasparom.

OGNJEN/DŽEJMI: Dođavola sa starim Gasparom! Gdje je stara cicija? (pokušava sebi da dopuni čašu, ali nije u stanju)

ANDRO/EDMUND: Već zaudaraš. A ova čaša će te sigurno dokusuriti. 

OGNJEN/DŽEJMI: Mudrost iz usta odojčeta. Ne filozofiraj, Mali. Još si mokar iza ušiju.

ANDRO/EDMUND: Pa, dobro. Crkni, kad hoćeš. 

OGNJEN/DŽEJMI: (na ivici suza, potpuno mimo uloge): Nevolja je u tome što ne mogu.

JULIJA: Dobro. Nećemo dalje.

OGNJEN: Zašto?

JULIJA: Staćemo do sjutra.

OGNJEN: Ja ne želim da stajem. Mogu još.

ANDRO: Ne možeš, Ogi.

OGNJEN: Jebi se!

ANDRO: Dobro je. Ajde. Evo, ne mogu ja. Izvinite svi, ne mogu.

(izlaze svi osim Julije i Ognjena)

JULIJA: Božo se izvukao.

OGNJEN: Znam.

JULIJA: A tvoji...

OGNJEN: Nemoj, života ti.

JULIJA: Samo bih da ti pomognem. 

OGNJEN: Nisam ja tvoj socijalni slučaj.

JULIJA: Nisam to rekla.

OGNJEN: Niti sam tvoj sin, da me prevaspitavaš.

JULIJA: Nego što si mi?

OGNJEN: Niko i ništa.

JULIJA: Jesi siguran?

OGNJEN: Sto posto.

JULIJA: Samo naprijed, Ogi. Budi ti niko i ništa. Ali ako mi opet dođeš na probu pijan, mijenjaću te.

OGNJEN: Kao da bi neko igrao u tvojoj buđavoj predstavi.

JULIJA: Ćao Ogi.

(Ognjen izlazi, ljut. Julija prilazi Sanji.)

SANJA: Treba li da te podsjećam da onda pola godine nisi izlazila iz sobe?

JULIJA: Ne. Odlično to pamtim.

(Ulazi Andro)

ANDRO: A lijepo smo mogli da radimo neki klasični komad.

SANJA: Vala baš.

ANDRO: Vjerujete li da više ne znam što je prošlost, a što sadašnjost?

(Julija klima glavom.)

Ima do kraja ovoga procesa da svi išćućamo.

SANJA: Nećete, nećete. Ajmo. Idemo dalje.

ANDRO: Sa čim?

SANJA: Vašom scenom.

ANDRO: Moramo li baš sve onako kako je bilo, u pičku materinu?

JULIJA: Da ti pravo kažem, i meni je neprijatno.

SANJA: Koje ste vi amaterčine. I ovako me glava boli, da ne moram još vama da izigravam dadilju.

ANDRO: Što te boli glava?

SANJA: Kako neće? Ovo je dramaturška noćna mora! Ljudi treba da gledaju predstavu o tome kako mi pravimo predstavu o tome kako ste vi prije deset godina pravili predstavu! I ja u svemu tome treba da razmišljam o motivacijama pojedinih likova, a posrali smo sa na jedinstvo vremena. Stalno imam trip što čine Peko i Božo kad śede na tim stolicama, vise li tu ka dva badnjaka, i jesam li ih uopšte trebala upisivat u komad, ili su to mogli igrat Vaso i Andro. Ali Andro ne igra deset likova, no samo Andra, ovamo Vaso više ne zna kud udara...

VASO (o.s.): Udri, udri ti po Vasu.

SANJA: Imam i trip jesu li Ogijevi roditelji pretjerani, jer ono ipak nije normalno.

JULIJA: Što ti nije normalno?

SANJA: Dobro, ljuti su, ne prihvataju taj način života, ali baš onako eliminisati sina jedinca u jednoj Crnoj Gori, zbog jebene glume? Ja za tako nešto još nisam čula.

JULIJA: Ali to je tako bilo.

ANDRO: Nije nego i grđe.

SANJA: Zašto? Ja to ne razumijem! Neće ni publika!

JULIJA: Naša publika odlično zna da nema većih malograđana od malograđanskih uglednika.

ANDRO: U jebo te. Kako si ovo dobro rekla!

SANJA: A ne mislite da se Andro pogubio kao antagonista?

ANDRO: Andro ne razumije zašto on mora da bude antagonista.

SANJA: Ne može Ognjenova depresija da bude antagonista, za koju pri tom ne znam ni čita li se dovoljno jasno da je klinička depresija koju niko od vas nije prepoznao.

JULIJA: Misliš da neko to treba eksplicitno da kaže?

SANJA: Mislim da sad treba da prestanete da kukate i da odigrate ovu scenu, pa da idemo dalje. Ajde.

(Andro i Julija ulaze u scenu)

Jebo meni par mater, što je ne naćerah da radimo Amerikance.

ANDRO: Jebali vas i Amerikanci i NATO pakt. Evo. Što sad?

SANJA (suflira): Nemoj to lično da shvataš.

ANDRO: Nemoj to lično da shvataš.

SANJA (suflira): Ne znam kako da mu pomognem.

JULIJA: Ne znam kako da mu pomognem. Pretjeruje u svemu. Pa i u načinu na koji doživljava stvari.

ANDRO: Ali to je Ogi. On nema granica. Zato je onako talentovan.

JULIJA: Možda si bio u pravu da nije trebalo da igra Džejmija. Negdje je ispalo da igra samog sebe.

ANDRO: Nisam ja zbog toga rekao. Ali nije više ni važno. Sad ne bih dao Edmunda ni za što na svijetu.

JULIJA: Znaš kako Džejmi kaže „nemoj da prekopavaš po toj buđavoj istoriji“. Bojim se da Džejmi stalno kopa po Ogijevoj.

ANDRO: Ja isto mislim da treba da razmisliš.

JULIJA: O čemu?

ANDRO: Da dovedeš drugog glumca. Ognjen je nestabilan. Nepouzdan. Nikad ne znaš kako to može da završi.

JULIJA: Nisam čula da neki proces nije završio.

ANDRO: Ali je samo pitanje vremena kad će to da se desi. Ne bih volio da se slomi preko tvojih leđa. Eno, vidjela si što se danas desilo.

JULIJA: Nema procesa u kojem neko ne popizdi, neko se ne posvađa i neko ne zaplače. Mi smo danas obavili dvije od tri stvari. A ako se nekome plače, radi mene može koliko hoće.

ANDRO: Držim palčeve da smo ih stvarno obavili.

JULIJA: Ne puni me negativnom energijom, Andro.

ANDRO: Nije mi bila namjera. Izvini. (pauza) Julija?

JULIJA: Hm?

ANDRO: Jesi li ti zaljubljena u Ogija?

JULIJA (prebrzo): Ne! Čuo si i sam. Ja sam mu „najbolja drugarica u životu. Najbolja. Drugarčina!“ Makar do sad bila.

(Andro oklijeva i gleda prema Sanji)

SANJA: Ajde!

(Andro ljubi Juliju. Julija isprva ustukne, pa prihvata. Sanji čini da ne primijete da joj nije svejedno. Poljubac traje.)

Dobro, nema potrebe da prećerujemo!

(Andro, srećan, spušta glavu na Julijino rame. Julija nesrećno gleda u prazno.)

SANJA: Uf. Ajmo dalje. 

Scena 13

Ulaze Vaso i Emina.

JULIJA: Je li se iko čuo s njim?

ANDRO: Isključen mu je telefon.

VASO: Sto posto je mamuran kući i spava.

EMINA: Svaki proces ista priča.

(Ruku pod ruku, polako, ulaze Peko i Božo. Božo se oslanja i na štap. Svi im trče u zagrljaj.)

BOŽO: Polako, polako! Oćete da me opet gađa?

VASO: A neka ste nam se vratili, čika Božo, ništa ovo bez vas nije valjalo.

PEKO: Reka sam mu, preksinoć se igralo ono gostovanje, niko nije smio da śedi na njegovo mjesto.

EMINA: Potpuno ispravno.

(pomažu mu do njegove stolice)

ANDRO: E, ali je zato sad sve baš onako kako treba da bude.

BOŽO: Jesam li ja potpuno poludio, ili ste kratki za jednoga? Đe mi je unuk?

JULIJA: A radimo neke scene u kojima on ne igra, pa smo ga pustili da spava malo duže.

ANDRO: Čudo pa nije on došao po Vas, čika Božo?

BOŽO: Nisam mu rekao. Htio sam da ga iznenadim. Okle sam mogao znat da će baš danas da dobije slobodno?

JULIJA: A doće on brzo. (daje signal Vasu da mu pošalje poruku) Samo se vi opustite, a ako vam nešto treba, tu smo. (ekipi): Ajmo da prođemo još jednom onu svađu između Edmunda i Tajrona. Samo da prvo dogovorimo nešto.

(Dok se oni dogovaraju u pozadini, Peko i Božo razgovaraju)

BOŽO: Ova ti mala baš zna posao, a?

PEKO: Mogu ti reć da ovo ide baš lijepo. Prezadovoljan sam.

BOŽO: Peko.

PEKO: E, kume.

BOŽO: Kako se tebi čini ovaj moj mali?

PEKO: Ču kako. Biće zvijezda, moj kume. I to ne samo ovđe. Može on da dogura i do te njegove Amerike, samo ako bude htio. Lijep ka vila. A ne da igra, no kida. Evo, ovo što sad radimo: ovđe svi treba da tuguju za Meri i za Edmundom, a ja ti sad obraz dajem da će svi da plaču za Džejmijem, samo zato što ga Ognjen igra. Umije on to, kume. Baš umije.

BOŽO: A kako ti se čini ovako?

PEKO: Na što misliš, kume?

BOŽO: Pa ne znam kako bih ti rekao. Nisam miran. Nešto mi tu nije kako treba.

PEKO: Ta ti je današnja mladost takva. Burna.

BOŽO: A tebi se ne čini da je on nekako drugačiji?

PEKO: Umjetnik je to. Ne śekiraj se, kume. Bistar je ka đavo. Izvuće se on.

BOŽO: Aj dobro, ako ti tako kažeš. Nego, kume. Jesam li ja poludio, ili ti danas nasuvo?

PEKO: Nasuvo, boga mi.

BOŽO: Da nisi što bolestan, ne daj bože?

PEKO: Ako ne možeš ti, neću ni ja, da jebe oca.

(Smiju se.

Ulazi Ognjen, blijed, mamuran, usporen. Vidi Boža i samo što ne zaplače od uzbuđenja, ali se i ovoga puta suzdržava. Trči mu u susret i grli ga. Božo prepoznaje u kakvom je Ognjen stanju i zabrinut je.

Ognjen se okreće ekipi, spreman da se izvini, ali ga Julija preduhitri.)

JULIJA: Božo je htio da te iznenadi. Objasnila sam da smo te pustili da odmoriš, pošto radimo onu scenu bez tebe.

OGNJEN: Aha.

JULIJA: Ali kad si već tu, iskoristićemo te.

Scena 14

Andro i Julija probaju scenu između Edmunda i služavke Kejtlin. Andro je zaljubljen i stalno traži poglede razumijevanja sa Julijom, i prilike da je dotakne.

ANDRO/EDMUND: Dobro bi bilo da zovneš i moju majku. Otišla je da pridrijema.

JULIJA/KEJTLIN: Kad sam maloprije završavala posao na spratu, bila je još budna. Ležala je u gostinskoj sobi, razrogačenih očiju. Rekla je da je užasno boli glava. 

ANDRO/EDMUND: Onda zovi samo oca. 

JULIJA/KEJTLIN: (odlazi i gunđa dobroćudno): Pa je li mi čudo što noću padam s nogu? (viče): Gospo'n-Tajrone! Gospo'n-Džejmi! Dolazite na ručak!

ANDRO/EDMUND: Kakva prostakuša!

(Andro grabi bocu i naliva sebi piće. Zatim čeka Ognjenov šlagvort, ali Ognjen ne dolazi.)

JULIJA: Ognjene!

OGNJEN: Izvinjavam se.

(Ognjen pravi buku prije nego što uđe, a to je Andru šlagvort da sakrije bocu i uzme knjigu. Ognjen ulazi u scenu. Što je Ognjen gori, to je Andro bolji.)

OGNJEN/DŽEJMI: Jednu si na brzinu ispraznio, a? Ne foliraj, Mali. Od mene nisi bolji glumac.

JULIJA: Življe malo. Ovo je tek drugi čin, Džejmi je dobro raspoložen.

ANDRO/EDMUND: Priznajem. Iskoristio sam priliku i istresao jednu. 

OGNJEN/DŽEJMI: Tako te volim.

JULIJA: Spusti mu ruku na rame, Ognjene.

OGNJEN/DŽEJMI (spušta mu ruku na rame): Tako te volim. Zašto bi me lagao? Mi smo... (zastajkuje, ne može da se sjeti)

JULIJA (suflira): Na kraju, neki drugovi, zar ne?

OGNJEN: Da, izvinjavam se. (Edmund): Mi smo, na kraju, neki drugovi, zar ne?

ANDRO/EDMUND: Nisam bio siguran da to ti dolaziš.

OGNJEN/DŽEJMI: Bio sam na pola puta kad je Keti –

JULIJA: (suflira): Kejtlin.

OGNJEN/DŽEJMI: Stala da zapomaže.

JULIJA: Otvori se, Ogi.

OGNJEN: (zastaje, umorno trlja oči): Izvinjavam se.

SANJA (suflira): Naša divlja irska ševa!

OGNJEN/DŽEJMI: Trebalo je da bude spikerka na željezničkoj stanici. 

(Božo ustaje i polako odlazi, ne može više da gleda taj prizor. Prati ga Peko.)

ANDRO/EDMUND: To me je i natjeralo da pijem. Što i ti ne trgneš jednu dok smo sami?

OGNJEN: Ja ne znam što sad ide.

JULIJA: Nema što, ajde da se vratimo na onu scenu između Tajrona i Meri, gdje Džejmi nema nekih replika.

OGNJEN: Ne, nema potrebe, samo mi treba minut.

JULIJA: Molim vas. Vaso, Emina.

(Ulaze Vaso i Emina. Ognjen je nezadovoljan, sobom prije svega, ali sluša što mu se kaže.)

Scena 15

Ognjen, Vaso u ulozi Nikole i Emina u ulozi Ive. Noć je. Ognjen i Emina su zagrljeni. Svo troje su van sebe od alkohola i droge. Ognjen jedva ide i pridržava se za Eminu, a Nikola neartikulisano viče.

OGNJEN: Utišaj, Džoni, života ti. Probi mi uši.

VASO/NIKOLA: A?

OGNJEN: Je l' sjećaš li se onoga kad je profesor htio da raspusti klasu?

VASO/NIKOLA: A jesmo bili baš zaređali, brate.

SANJA: (upada): Oprostite, odakle mi znamo ovo?

JULIJA: Kako to misliš?

SANJA: Andro nije bio tu, ti nisi bila tu.

JULIJA: Neka bude da je Nikola poslije ispričao Andru.

SANJA: To je toliko proizvoljno.

JULIJA: Ne pravi slučaj đe ga nema. Idemo dalje. Izvinite.

VASO/NIKOLA: A jesmo bili baš zaređali, brate.

EMINA/IVA: Niko nije išao na predavanja. Na vježbama svi ili pjani, ili mamurni.

OGNJEN: Možda je i trebalo da nas raspusti.

EMINA/IVA: Ti to ozbiljno?

VASO/NIKOLA: Pa što bismo sad bili?

OGNJEN: Ja advokat, vjerovatno.

VASO/NIKOLA: E pa, zbog tvojih nesuđenih klijenata mi je milo što su se spasili.

OGNJEN: Što? Misliš da ne bih bio dobar advokat?

EMINA/IVA: Za advokata ne znam, ali znam kakav si glumac.

OGNJEN: Ja ne znam.

VASO/NIKOLA: Ne seri, pa što te svi zovu svuđe deset puta više nego nas?

EMINA/IVA: Zato što je ovako lijep.

OGNJEN: Ako je to jedini razlog...

EMINA/IVA: Stvarno, Ogi, ne seri.

VASO/NIKOLA: Koji ti je kurac, brate?

OGNJEN: A da sam postao advokat, sad bih lijepo radio s tatom. To ti je sve bilo već isplanirano, znaš. Da ja naslijedim očevu kancelariju. Pa śutra očevu kuću. Vjerovatno bih i njegov auto vozio. I oblačio se kako on kaže, jer „niko nema takav ukus za odijela“! A tek za cipele!

VASO/NIKOLA: Ti u odijelu svaki dan? Nezamislivo.

EMINA/IVA: Zgodan!

OGNJEN: Nećemo valjda opet o izgledu?

EMINA/IVA: Ja ne znam što je ovo noćas. Što god kažem, pogrešno je.

OGNJEN: Vidi sad nju. Ko ti je to rekao?

EMINA/IVA: Izvini, molim te, što nisam savršena kao tvoja Julija.

OGNJEN: Nije ona moja Julija.

EMINA/IVA: Možda bi trebalo da bude. Kako je samo gledaš.

OGNJEN: Umišljaš.

VASO/NIKOLA: Ne umišlja, brate. Radi koga bi drugoga do sad izigravao strejtaša cijeli proces?

OGNJEN: Julija mi je samo –

EMINA/IVA: Naaaajbolja drugarica na svijetu, znamo. Drugarčina samo takva.

OGNJEN (sjetno): Bila.

(Ne znajući kako drugačije da prekine razgovor, Ognjen nasrće na Eminu i oni se ljube, hvataju. Nikola se osjeća isključeno, pa im se pridružuje. U sred svega toga je Ognjenu muka, i on otrčava sa scene da se ispovraća, a Vaso i Emina nastavljaju da se ljube. Ognjen se vraća, pa ih gleda.)

EMINA/IVA (Ognjenu): Dođi.

OGNJEN: Neću.

EMINA/IVA: Ne seri, dođi.

(Ognjen se dovlači do njih. Nastavljaju da se ljube. Ognjen odjednom opaža da Božo stoji tu i gleda ih, zgranut. Ognjen se jedva oslobađa Vasa i Emine, koji takođe postaju svjesni situacije i ne znaju što da rade.)

OGNJEN: Deda... Ja... Malo smo popili, pa... Nismo mi ništa... Ja sam samo... Ja... Deda? Reci nešto.

BOŽO: Ti si bolestan.

OGNJEN: Deda...

BOŽO: Ovo je taj tvoj san, je li? Zbog ovoga sam ti se posvađao s ocem? Je li? Zbog ovoga sam te branio, i primio te u kuću, i svakome ko me je upozoravao da se besprizorno ponašaš govorio da gleda svoja posla? Da bi se ti pretvorio u ovo? Pogedaj se na šta ličiš. Ne možeš da stojiš. Oči su ti krvave. Majica ti je ispovraćana.

(Ognjen, poput djeteta, briše majicu rukavom)

Sve su ti otac i majka bili u pravu. Sve! I gore je nego što su mislili. A ja nisam htio to da vidim. „Moj unuk? Nema šanse!“ Kakva sam ja budala.

OGNJEN: Nisi. Nisam ovo ja. Pokazaću ti to. Kunem se.

BOŽO: Nemaš ti što više meni da se kuneš. Samo sam htio da se ugasi taj mrak u tebi. Ali džabe. Umjesto da pomognem, odmogao sam. To neka bude moja sramota.

OGNJEN: Deda.

BOŽO (govori sve teže): Nisi ti više mali, Ognjene. Dosta si kod đeda bio. Pa se lijepo spakuj i idi da živiš sam. Pa čini što god oćeš od sebe. Ja sam završio. Dijete moje!

(Božu je loše. Ognjen pokušava da mu priđe, ne bi li ga pridržao, ali ga Božo tjera od sebe. Jedino što Božo hoće je da ode. Zakorači korak, dva, pa se sruši na pod. Ognjen pritrčava, pokušava da ga prodrma, ali Božo ne reaguje. Nikola i Iva ne znaju što da rade.)

OGNJEN (tupo, još uvijek nesvjestan situacije koja je za njega nepojmljiva): Deda. Deda. Nemoj, molim te. Deda, nemoj molim te.

Scena 16

Božova komemoracija. Peko silazi u publiku i stavlja buket cvijeća na Božovu stolicu. Vaso drži govor za mikrofonom.

Andro drži Juliji ruku na rame.

Ognjen tokom cijele scene neutješno plače, otvorio se taj ponor i ne može da se zaustavi. Julija ga uzima za ruku.

VASO: Nije se u ovome pozorištu mogla odigrati predstava, a da čiko Božo nije sjedio tu, na svome mjestu, i sve pomno pratio. Nije bilo pozorišnog kritičara, niti bilo kojeg čovjeka iz struke čijeg smo se suda bojali koliko njegovog. Igraš scenu i ne možeš da ne pogledaš dolje put njega, da mu vidiš izraz lica. Ako se smiješi, moraš da paziš da ne počneš da šmiraš koliko poletiš od sreće. Ako je ozbiljan, gaziš još, dalje, dok mu ne izmamiš osmijeh. A ako, ne daj bože, krene da kašljucka, ili da se uzvrpolji – e, tu znaš da si se nagrdio. Nikad me to kašljuckanje nije prevarilo. Hvala ti, čika Božo, što si bio mjerilo našega znanja i našega srca.

(Vaso se poklanja. Izlazi Peko za mikrofon, mračan, svečan, tužan.)

PEKO: Sedamdeset godina mi je Božo bio najbolji drug. Pedeset i dvije kum. Znamo... odnosno, znali smo jedan drugog u prste. Kad smo dobili unuke, društvo je imalo običaj da nas ujutro izbjegava kad nas vidi u pjacu. Pušte nas da śednemo jedno uru sami, da se siti ispričamo o tome kako nema takvih unučadi ka što su Ognjen i Julija, pa nam se onda pridruže. Ognjen mu je bio cijeli svijet. Kako je samo bio ponosan na njega kad je prvi put zaigrao ovđe, na ovim daskama! Sve mi je govorio: „Peko, biće nešto od ovoga moga malog“. A džaba mi je pričao, vidio sam ja to i sam, ali eto, njemu je bio merak da kaže, pa sam ga ja s merakom i slušao. „Dobar mi je ovaj mali, u dušu je dobar“, tako je govorio.

Ovo pozorište će uskoro da ima svoju posljednju premijeru, poslije koje će na jedno putovanje. Ali će da se vrati. I biće ljepše i jače. Jače, zato što će da ga vode nove snage. A Božov unuk Ognjen će da bude jedna od njih. Ja sam siguran da će Božo, na neki svoj način, vazda ostat ovđe sa nama, da gleda uspjehe njegovog Ognjena i da meni neđe, iz prikrajka, kaže „dobro ti je ovo, kume“, da se i ja osjetim kao da sam za vazda dio ovoga. Kume, neka ti je laka crna zemlja.

(Komemoracija završava, ali Ognjen je i dalje neutješan, Pekov govor ga je rasturio. Prilaze mu Vaso i Emina u ulozi roditelja.)

VASO/OTAC: Ajmo kući, sine.

(Ognjen odmahuje glavom)

EMINA/MAJKA: Nemoj noćas sam u tu kuću.

VASO/OTAC: Ajde. Idemo.

(Ognjen im okreće leđa i odlazi na suprotnu stranu. Oni bespomoćno gledaju Juliju, čekaju riječ utjehe koja od Julije ne dolazi, jer ona njih krivi za sve.)

Scena 17

Julija, Andro, Vaso, Emina na probi.

EMINA: Ovo više ovako ne ide. Mi treba da smo uveliko u progonima ako mislimo da stignemo za premijeru.

JULIJA: Znam.

ANDRO: Možda da nastavimo sa našim scenama, da to učvrstimo, pa kad se Ognjen pojavi, da odmah krenemo u progone.

EMINA: A gdje će onda Ognjen da bude u odnosu na nas? Na što će da liče ti progoni?

JULIJA: Dobro. Evo. Što vi predlažete?

VASO: Pa mislim, u ovoj situaciji, da treba da razmislimo o drugom glumcu.

EMINA: Oprosti Vaso, ja još nisam čula da jedan glumac, profesionalac, ostavlja ulogu deset dana pred premijeru zato što mu je umro đed.

VASO: To je tačno.

ANDRO: Da budemo iskreni, bio mu je više od đeda.

JULIJA: Bio mu je cijeli svijet.

EMINA: Uz svo dužno poštovanje, i meni je majka bila cijeli svijet, pa smo je sahranili u tri, a ja sam igrala predstavu u osam.

ANDRO: Nismo svi isti, Emina.

EMINA: E baš ti fala, Andro, za tu veliku mudrost.

ANDRO: Samo kažem. Ja se prvi ljutim na Ognjenova glupiranja. I smatram da mu previše toga prolazi na šarm, a da mu to u stvari ne čini nikakvu uslugu, iako se možda njemu tako čini.

VASO: Ali?

ANDRO: Ja ovu predstavu ne bih pravio bez njega, pa vi kako oćete.

EMINA: A što ako se ne vrati? Ili ako bude neupotrebljiv?

ANDRO: Ne bih je pravio, po cijenu da se odloži. Ili da je ne bude.

EMINA: Jesi ti lud?

ANDRO: Što? I onako svi praktično volontiramo, iz ljubavi prema čika Peku i prema ovoj kući.

VASO: Realno, neće bit neke finansijske štete i da se otkaže.

ANDRO: Nije ovdje samo pitanje što je nekome umro đed. Ja stvarno mislim da je Ogiju potrebna pomoć. Ozbiljna, stručna pomoć. I ne bih sebi oprostio da mi budemo ti koji će da ga gurnu u ponor tako što ćemo ga ostavit bez uloge u ovakvom trenutku.

EMINA: Pozorište iznad svega, Andro.

ANDRO: Ja sam svoje rekao. Biće kako vi odlučite i ako hoćete da radimo bez njega, ja sam tu. Ali sam morao da kažem.

JULIJA: Ja sam saglasna.

VASO: I ja, vala.

EMINA: Ma saglasna sam i ja, u pičku materinu. Ali mi je žao.

(Ulazi Ognjen. Sjenka od Ognjena, zapravo.)

ANDRO: Evo ga!

OGNJEN (lažno, otužno euforičan): Ajmo, idemo!

Scena 18

Fragmenti scena iz „Dugo putovanje u noć“. Ognjen je tu, radi, dosta mu dobro ide. Ponekad zapne sa replikom, ali se brzo vrati.

Sve funkcioniše do scene između Džejmija i Tajrona u prvom činu.

OGNJEN/DŽEJMI: Ja nisam ni želio da budem glumac. Ti si me natjerao na pozornicu.

VASO/TAJRON: Lažeš! Nisi ni prstom mrdnuo da stvoriš neku drugu egzistenciju. Prepustio si meni da ti nađem posao, a ja sam uticajan jedino u pozorišnim krugovima. Ja te natjerao? Pa, dobro, koji te je to drugi posao privlačio sem dangubljenja po kafanama? Ti bi mirne duše pristao da cijelog života ležiš na meni i da me isisavaš kao parazit. Najzad, kolike sam pare straćio na tvoje školovanje, a ti što si uradio? Letio si sramno iz svakog koledža u koji bi se upisao! 

OGNJEN/DŽEJMI: Ne prekopavaj, molim te, po toj buđavoj istoriji! 

VASO/TAJRON: Ništa ne bih rekao da si bar jednom pokazao trunku zahvalnosti. Ali meni je jedino hvala to što me ismijavaš kao bezočnu ciciju, i što se rugaš mom pozivu, a i svemu ostalom na svijetu — izuzev sebi.

OGNJEN/DŽEJMI: To nije tačno, tata. Samo što se ne čuje kad psujem samoga sebe. (Ognjen zastajkuje, odaje da mu je teško)

VASO/TAJRON: „Nezahvalnosti, korove najgori!" 

OGNJEN/DŽEJMI (pretiho): Dobro, tata. Ja sam propalica. Pristajem da budem što god hoćeš, samo neka prestane svađa.

JULIJA: Dobro je. Ujutro proba kostima. Nakon toga radimo prvi progon.

Scena 19

Julija, Vaso u ulozi kompozitora, Emina u ulozi kostimografa.

EMINA/KOSTIMOGRAFKINJA: Držala sam se nijansi bijele, kao što smo rekle. Bijela, bež, blijedo roze. Baš će da izgledaju kao duhovi na samom kraju predstave. Što ćeš sa Merinom vjenčanicom na kraju? Presvlačimo li je?

JULIJA: Neka je samo nosi preko ruke.

VASO/KOMPOZITOR: Iako se igramo američkom muzikom s početka dvadesetog vijeka, ja sam mislio da četvrti čin svakako ide uz Betovenovu „Patetique“. Prepoznatljiva je, daje tu atmosferu sjete, lijepo će se uklopiti.

EMINA/KOSTIMOGRAFKINJA: I ja sam mislila da Džejmi u četvrtom činu nosi kratki crni kaput.

JULIJA: Logičnije je da ga nosi Edmund.

EMINA/KOSTIMOGRAFKINJA: Da, ali Džejmi je taj koji u potpunosti prihvata taj svoj mrak i nemogućnost izlaska iz njega.

JULIJA: Nije nemoguće izaći. Samo treba naći ključ.

EMINA/KOSTIMOGRAFKINJA: Zar nisi rekla da je pravi Džejmi otjerao samog sebe u grob u roku od dvije godine?

JULIJA: Niko neće nositi crni sako. Okej?

EMINA/KOSTIMOGRAFKINJA: Važi. Izvini.

JULIJA: Ne, taman posla. Izvini ti. Ima smisla to što kažeš. Evo, razmisliću.

EMINA/KOSTIMOGRAFKINJA: Ostaviću ti ga tu.

JULIJA: Hvala vam oboma. Odličan ste posao odradili.

(Izlaze Vaso i Emina.)

Scena 20

Julija je sama već neko vrijeme. Razgleda skice, nešto bilježi, pa pokušava da pozove nekoga telefonom, ali taj neko se ne javlja.

Ulazi Ognjen. Trijezan, ali slomljen. Spušta se pored Julije, stavlja joj glavu na krilo i leži tu, sklupčan.

JULIJA: Imaš li ti uopšte predstavu koliko ja tebe volim? Ne mislim to, „najbolja drugarica“, „drugarčina“ i slične gluposti. Ne znam ni kako mislim. A možda nije ni važno... Znam samo da postojiš ti, a onda deset praznih mjesta, pa čitav ostali jebeni svijet. Čini mi se da oca i majku toliko ne volim, koliko tebe. A onda shvatim da misliš da te ne voli niko, ili još gore, da ti ljubav ne zaslužuješ, i dođe mi da umrem. Da ti, ti koji svakoga voliš potpuno čistim srcem, kao da nikad nisi odrastao, ti koji zaslužuješ sve na ovome svijetu, možeš da misliš da nisi za ljubav! Kako? Kako je to moglo da se desi? Jesu li se to tvoji baš tako posrali na tebe, ili se desio neki klik u toj tvojoj duši koji ti ne dozvoljava da posložiš stvari onako kako treba? I onda se pitam što ja mogu da uradim. Što sam mogla, a nisam. Koje su to riječi koje nisam izgovorila, a trebalo je. Gdje je taj prekidač za svjetlo koji sam mogla da uključim, a nisam. Je li trebalo da te izvučem za uši, Ogi, umjesto što sam te pustila niz tu vodu, da dotakneš dno, i sad molim boga da ćeš da isplivaš? Nauči me. Nauči me kako da ti pomognem.

(Ognjen dugo ćuti, pa zaćuti i Julija. Čeka ga da nešto kaže. On se pridiže i ljubi je. Njih dvoje vode ljubav, a zatim se dugo grle.)

JULIJA: Ćutiš.

OGNJEN: Zato što sam srećan.

JULIJA: Krupna je to riječ. Što uopšte znači?

OGNJEN: Ne znam. Ali je istina.

(Još jednom je privlači sebi, ljubi. Ponovo vode ljubav.)

Scena 21

Jutro. Ognjen i Julija leže zajedno. Julija spava, Ognjen je budan, zagledan u prazno.

Ognjen ustaje, vodeći računa da je ne probudi, polako se oblači, pa ugleda onaj crni sako koji je ostao tu. Posmatra ga neko vrijeme. Zatim ga oblači. Odlazi sa scene.

Julija se budi, traži ga. Vidi da nema sakoa i postaje uznemirena. Oblači se. Ulaze Vaso, Emina i Andro u kostimima.

VASO: Oho, ko je to u garderobi od juče?

(Andro shvata značaj Vasovih riječi. Potvrđuje ga Julijina smušenost.)

JULIJA: Odlično izgledate. To je to.

EMINA: Gdje je Ognjen? Eno krojačica sjedi skrštenih ruku i čeka njega.

VASO: Što mu je sad koji đavo? Bio je redovan ovih dana.

(Julija nalazi svoj telefon, pa pokušava da dobije Ognjena. Niko se ne javlja. Sa zvučnika se čuje „Pathetique“.)

JULIJA (viče): Ugasi to!

(Muzika prestaje)

VASO: Što ti je, Julija?

JULIJA: Ne znam.

EMINA: Ništa se neuobičajeno ne dešava.

VASO: Da mu odem ja kući da ga budim?

EMINA: Sad ćemo još i time da se bavimo, je li?

JULIJA: Pođi, Vaso.

(Vaso ne stiže da pođe, jer ulazi Peko. Namršten. Crn. Prije nego što iko shvati o čemu se radi, Juliji je sve jasno i pada u očaj.)

TREĆI ČIN

Scena 22 

Sadašnjost. Na sceni su Julija, Sanja, Andro, Vaso, Emina. Sanja je u suzama, ostali joj pričaju.

ANDRO: Otac ga je našao kako visi. U crnom sakou iz naše predstave.

VASO: Sahranili smo ga u njemu.

EMINA: I pozorište zatvorili sahranom, umjesto premijerom.

VASO: A kakva je to sahrana bila!

EMINA: Za pamćenje.

VASO: Peko nikad više nije htio da uđe u pozorište. A kapitalni budžeti i fondovi nisu došli ni iduće godine, niti narednih osam.

SANJA: Sve dok Andro nije riješio da potegne. (ljubi ga)

ANDRO: Ljudi. Ubićete me. Ali ja sam od ovoga bolestan. I dalje mislim da je trebalo da radimo nekog klasika.

JULIJA: Nećemo te ubiti. U pravu si.

SANJA: Nije. Ti si bila u pravu. Nije ovo pozorište smjelo da se vrati u život bez Ognjena.

VASO: I ja tako mislim. Ognjen bi poludio da je ovo morao da propusti.

ANDRO: Što nam je, tu nam je. Spremni smo i idemo pred publiku.

SANJA: Jesi li ti spremna?

JULIJA: Potpuno.

ANDRO: Ajmo onda.

(Staju u krug, spajaju ruke na sredini)

VASO: Za Ogija!

SVI: Za Ogija!

Scena 23

Prazna scena se pretvara u scenografiju „Dugog putovanja u noć“. Prostorija je polukružna. Na obruč je namontiran zid koji opasava pola kruga, čija je unutrašnjost okrenuta publici. Zid je napravljen od gustog tila, koji zbog svjetla daje utisak čvrstog bijelog zida. Namještaja je veoma malo. Jedini ukras na zidu je uramljeni portret Viljema Šekspira.

Julija i Sanja uvode Peka, koji je veoma star i jedva se kreće, i pomažu mu do njegovog mjesta. Na Božovom mjestu je još uvijek buket cvijeća.

Ulazi Emina obučena u Meri, pretvara se da svira klavir i počinje Betovenova „Pathetique“.

Ulaze Vaso i Andro, sijedaju za sto, piju, igraju karte. Svjetlo pada i til postaje proziran.

VASO/TAJRON: Da, sasvim je sigurno da u tebi ima pjesničke žice. Ali skroz je bolesna ideja da nisi nikome potreban i da si zaljubljen u smrt!

ANDRO/EDMUND (sarkastično): Pjesničke žice. Nisam bio kadar da ti dočaram čak ni najmaglovitiju predstavu o onome što sam htio da ti kažem. Samo sam mucao. A to je najviše što ću i ubuduće moći. Mislim, ako ostanem u životu. U svakom slučaju, biće to bar vjerodostojan realizam. Mucanje je urođeno nama, ljudima magle.

(Pauza. Onda obojica skaču uznemireno, jer se spolja čuje neko kršenje, kao da se neko spotakao i pao na stepenicama pred kućom. Iza tila se vide obrisi Ognjena, koji izgleda kao duh. Andro se osmehuje.)

Aha, to zvuči kao odsutni brat. Mora da se opasno nakitio. 

VASO/TAJRON: Ona bitanga. Uskočio je u poslednja kola, prokleta da su. (Staje na noge.) Vodi ga na spavanje! Ja odoh na verandu. Kad je pijan jezik mu je kao u zmije.

(Vaso izlazi. Čuje se tresak vrata. Ulazi Ognjen u kratkom crnom kaputu, igra veoma pijanog Džejmija, nesigurnog na nogama.)

OGNJEN/DŽEJMI: Hola-la! Hola-la!

ANDRO/EDMUND: Hajde, ne galami! 

OGNJEN/DŽEJMI: O, zdravo, Mali. (Savršeno ozbiljno): Pijan sam kao zemlja. 

ANDRO/EDMUND (suvo): Baš ti hvala što si mi otkrio tu veliku tajnu.

OGNJEN/DŽEJMI (ceri se blesavo): Nepotrebno Obavještenje Broj Jedan, a? (Saginje se i dlanom čisti koljena na pantalonama.) Imao sam krupnu saobraćajnu nezgodu. One stepenice pred kućom naletjele na mene. Onako mučki, iz magle. Trebalo bi tamo postaviti neki svetionik. A i ovdje je mrak. (Mršteći se): Što je ovo, koji đavo? Mrtvačnica? Daj malo svjetlosti, da vidimo s kim imamo posla. (Povodeći se, ide ka stolu, i usput recituje Kiplinga): 

(Svi osim Ognjena izlaze svi iza zida, pretvarajući se u duhove. Ulazi Julija, staje ispred njega.)

OGNJEN: Valja li?

JULIJA: Aha.

OGNJEN: Ali?

JULIJA: Ognjen je bio strastveniji.

OGNJEN: Dobro. Idući put ću još nagaziti.

JULIJA: Hvala što se ne ljutiš.

OGNJEN: Zbog čega?

JULIJA: Zbog stalnog upoređivanja.

OGNJEN: Razumijem.

JULIJA: Odličan si. Stvarno.

OGNJEN (s osmijehom): Hvala.

(Julija hoće da ode, pa se predomisli, gleda ga dugo)

JULIJA: Ogi?

OGNJEN: Hm?

JULIJA: Jesi li srećan?

OGNJEN: Kako to misliš?

JULIJA: Tako. Jednostavno. Jesi li srećan?

OGNJEN: Ja ne znam ni što to znači.

JULIJA: Ne znam ni ja.

(Julija mu poljubi obraz, pa izađe.)

SANJA: (dobacuje):Ogi! Reci još onu jednu Džejmijevu repliku!

OGNJEN: Koju?

SANJA: Onu kad recituje Rosetija!

OGNJEN: Važi! (okreće se publici) Vidi mi lice. Ime mi je Moglo Je Biti; Zovu me i Svršeno, Prekasno il' Zbogom.

(Poklanja se.)

KRAJ